Кординатор Тима за пружање додатне подршке Марина Јанковић Николић, током прошле недеље је дала интервју за Newsmax Balkans и том приликом је говорила о изазовима које инклузија доноси пред наставнике у редовним основним школама. Интервју можете прочитати у целости на линку:https://newsmaxbalkans.com/info/drustvo/13950/skola-nastava-defektolog-smetnje-u-razvoju/vest#goog_rewarded. Интервју такође преносимо на овој страници у целости.
Дефектолог о инклузији: Систем чини да се као спољни сарадници касно укључимо у процес додатне подршке
Дефектолог Марина Јанковић Николић говорила је за Newsmax Balkans о улози дефектолога као спољног стручног сарадника школе у инклузивном образовању. Нагласила је недостатак кадра у односу на потребе школа, али и недовољну упућеност школа и родитеља у врсту услуге коју дефектолог пружа.
Дефектолог о инклузији: Систем чини да се као спољни сарадници касно укључимо у процес додатне подршке
Инклузивно образовање односи се на укључивање све деце у редован систем образовања, од предшколске установе до основне и средње школе.
Иако се најчешће повезује са ученицима са сметњама у развоју, заправо се ради о ширем појму који подразумева могућност школе да обезбеди квалитетно образовање свој деци, без обзира на њихове различитости.
У складу са способностима и могућностима детета израђује се Индивидуални образовни план (ИОП) којим се планира додатна подршка у образовању и васпитању за одређено дете и ученика.
Индивидуални образовни план (ИОП)
ИОП се израђује према образовним потребама детета, ученика, односно одраслог и може да буде:
1) ИОП1 – прилагођавање наставе и учења без измене наставног програма.
2) ИОП2 – измењени програм наставе и учења.
3) ИОП3 – проширен и продубљен програм наставе и учења који се примењује за ученике са изузетним способностима.
Образовање по нечијој мери
Дефектолог Марина Јанковић Николић упоредила је ИОП са одећом скројеном по мери.
„Индивидуални план је као образовање по нечијој мери, не треба да буде ни претесно ни превелико“, појаснила је саговорница Неwсмаx Балканс.
У Србији је инклузија законски уведена 2009. године, што значи да сва деца имају право да похађају редовне школе, препоручљиво у најближем окружењу.
Та деца имају право на додатну подршку у оквиру редовних образовних установа.
Како Јанковић Николић истиче, циљ подршке је да се деци са различитим изазовима обезбеди потпуно укључивање у редовне вртиће и школе, које је дугорочно усмерено на активно укључивање у ширу друштвену заједницу.
Подршка је усмерена на подстицање развоја, школске и животне вештине, које ће омогућити напредовање у складу са њиховим могућностима и потребама.
„Није довољно само пустити децу која имају потешкоће и очекивати да се све само реши“
Такав вид подршке може им пружити дефектолог. Међутим, овај важан стручни сарадник у образовним установама често изостаје.
„Наш став је да није довољно само пустити децу која имају одређене потешкоће, није довољно само их физички ставити у неко окружење и очекивати да ће се све само од себе решити“, указала је Јанковић Николић.
Ипак, приметно је да дефектолога нема у свакој школи. Како истиче наша саговорница, један од разлога је то што је њихов број ограничен, али ту је и недовољна упућеност у ту врсту услуге.
„Моја матична установа је Средња занатска школа, односно школа за ученике са сметњама у развоју, која пружа подршку редовним школама, тако што део свог расположивог кадра упућује у редовне школе. Тако један део обавеза обављам у редовној школи као додатна образовна подршка. Број дефектолога који се додељује редовним школама зависи од ресурса у школама за ученике са сметњама у развоју“, појаснила је наша саговорница.
Додала је и то да дефектолог може да буде стручни сарадник у школи, али да то није обавеза.
„Број стручних сарадника одређује се према броју одељења, али није одређено који стручни сарадник ће то бити. Најчешће су то педагози и психолози. У последње време то буде и дефектолог као трећи члан“, указала је она.
„Многе школе нису упућене“
Додала је да то често није довољно за потребе које има редовна школа.
„Проблем је и што многе школе нису упућене да постоји таква врста услуге. Наша школа пружа додатну подршку у 18 редовних школа, девет основних, углавном на општини Раковица и девет средњих на територији Београда. Све школе на општини Раковица знају за то и укључене су у тај систем, али та услуга није строго везана за општину. Имале би и друге школе право, али не знају за ту могућност, или се обраћају школи која им је територијално ближе, а питање је да ли они имају довољно кадра“, истакла је она.
Фото: Тањуг/Владимир Шпорчић
Јанковић Николић је објаснила да је за остваривање додатне подршке за сваког ученика потребно решење Интерресорне комисије (ИРК), која процењује потребе ученика за додатном образовном, социјалном или здравственом подршком.
„ИРК чине представници здравства (лекар), образовања (психолог) и социјалне заштите (социјални радник), као стални чланови, док дефектолог може бити повремени члан. Редовна школа на основу броја ученика са решењем ИРК о додатној подршци може поднети захтев за додатну подршку Школској управи и школи за ученике са сметњама у развоју, као што је Средња занатска школа“, навела је саговорница.
Додала је да се додатна подршка односи на права и услуге које детету обезбеђују превазилажење физичких, комуникационих и социјалних препрека ка несметаном обављању свакодневних животних активности од значаја за укључивање у образовни процес, живот у заједници и напредовање.
„Најбоље је кад се тешкоће препознају у вртићу“
Указала је на важност времена, односно раног препознавања потешкоћа и улогу стручних сарадника и наставника.
„Систем још чини да се дефектолог касно укључи и да није доступан све време. За то сам да дефектолози буду доступни и у вртићима и школама“, истакла је она.
Указала је да је боље када се потешкоће уоче што раније.
Фото: Тањуг/Влада АП Војводине/Арпад Гергељ
„Најбоље је кад се тешкоће препознају у вртићу. Добро је и када педагози и психолози на упису у основну школу препознају ризике, те одмах упућују на Интерресорну комисију. Тада је моја улога и превентивна и дете има подршку од почетка“, нагласила је.
Додала је и то да наставник може да укаже на потешкоће, али да постоји процедура која мора да се испоштује.
„Када наставници примете да ученик не може да савлада градиво упркос прилагођавањима, онда се дете упућује у педагошко-психолошку службу, тим запослених у школи, у сарадњи са родитељима може онда упутити ученика на Интерресорну комисију“, објаснила је наша саговорница.
Улога родитеља кључна
Додала је да је и улога родитеља и сарадња са њима кључна.
„У контакту са њима се види да ли су прошли процену. Ако јесу, обрадују се јер имају подршку у школи. Док дођу до тога да добију решење Интерресорне комисије и да се дефектолог укључи у рад, они су већ прошли неколико корака и суочили су се са тим да признају одређене тешкоће свог детета“, рекла је Марина.
Фото: Тањуг/Владимир Шпорчић
Наша саговорница је скренула пажњу на то да рад са децом која немају решење комисије званично није у домену дефектолога као спољног сарадника и пружаоца подршке, али да је подршка потребна и у фази сумње.
„С друге стране, подршка је потребна и у фази сумње на проблем, суочавања и прихватања и у том смислу терет више пада да наставнике и стручне службе да предоче проблем родитељима, ако га већ нису свесни, што је често први и најтежи корак“, наводи дефектолог.
Нагласила је и да је сагласност родитеља неопходна.
„Вољна сам да се укључим и без тог решења, али инсистирам да постоји сагласност родитеља, јер он има право да буде упућен у све што се ради са његовим дететом. Позивам родитеље који имају, макар и дилему да дођу на разговор па да пробамо заједно да утврдимо да ли је потребно да се укључим или не“, истакла је Марина.
Родитељи се сналазе приватно
Додала је да су због ограничених капацитета, родитељи често препуштени да се сналазе како умеју.
„Оно што најчешће видимо је да родитељи у домовима здравља и другим државним здравственим установама не могу да добију довољно термина за рад са дефектологом. Због тога се, у складу са својим могућностима, обраћају стручњацима у приватној пракси.
„Било би добро да свака школа има дефектолога као стручног сарадника“, указала је Јанковић Николић.
Још један проблем на који је упутила је и број радних сати.
„Услуга коју пружам није довољно честа, немам довољно радних сати у односу на то колике су потребе, а опет негде нема никакве подршке“, навела је она.
Додала је да је ту због ученика, али да подршка, осим директног рада са ученицима, подразумева и индиректан рад са наставницима и родитељима.
„Подржавам модел у ком се та подршка одвија на терену. Када је у питању рад наставника са децом која имају потешкоће објективно сам свесна да најчешће има воље, али нема времена или да се не осећају компетентно“, рекла је наша саговорница.
„Наставници не треба да постану дефектолози“
Додала је да за едукацију наставника постоје семинари, али да комуникација са дефектологом има већи значај у пракси.
„Мислим да више значе конкретни примери и када је ту неко коме могу да се обрате са конкретним питањем. Свакако нема готових решења и универзалних одговора“, истакла је.
Додала је да је у раду са тим ученицима наставник главни носилац процеса, али да се не може очекивати да зна све што и дефектолози.
„Наставници ни не треба да постану дефектолози. То није циљ, а ни потреба“, констатовала је.
Потешкоће ученика разнолике, некад нису препознате
Потешкоће ученика са којима дефектолог ради су, како каже, разнолике.
„Од блажих тешкоћа у школским вештинама, као што су дислексија, дисграфија, поремећај пажње са хиперактивношћу, преко тешкоћа у области комуникације, моторичког, сензорног, социјалног и инетелектуалног развоја, који отежавају у свакодневно функционисање“, објаснила нам је.
Наша саговорница је говорила и о томе колико су ученици свесни својих потешкоћа и разлика и да ли им то смета.
Фото: Енвато
„Зависи од ученика, као и њиховог окружења. Чини ми се да постану осетљивији у пубертету. Што су бољих когнитивних способности, више им смета. Зависи и од климе у одељењу, углавном је позитивна и подржавајућа. Што се тиче директних часова са дефектологом, углавном воле да долазе, али дешавало се да су постављали питања зашто баш они, шта је ИОП, изражавају да не би волели да се разликују од осталих. Важно је уважити ученике у том смислу“, нагласила је Јанковић Николић.
Додала је да до највеће забуне долази када сметње нису видљиве и када су интелектуалне способности очуване.
„Рецимо када је општи капацитет очуван, али у једном домену је постигнуће испод очекиваног, дете је интелигентно, али не пише или не чита у складу са тим. То је збуњујуће за наставнике и другу децу јер се често меша с тим да неко неће и да је лењ. Питање је колико се такве сметње опажају као праве. Код наставника то прави отклон јер је нејасно, а ученици зато могу да развију отпор према школи „, указала је наша саговорница.
Аутор:
Ана Пешић
25.05.2025. 18:02